Kada je moj sin napustio dom, nisam ni slutila koliko će taj trenutak promeniti moj život. Deca nam nisu samo fizički prisutna; oni su srž naših života, naše svakodnevice, naših rutina i emocija. Ali, dolazi trenutak kada moramo pustiti, kad moramo da se povučemo i dozvolimo im da krenu svojim putem. Taj trenutak je bolan, ponekad zbunjujući, ali i duboko transformišući.

Imala sam svoje uspone i padove u ovom procesu puštanja. Tugovala sam zbog gubitka te predivne mladalačke energije u kući. Nedostajao mi je nered koji bi ostavio u svojoj sobi, njegovi prijatelji, lakoća življenja i neustrašivost.  Tu je bio taj trenutak prepoznavanja da više neće biti svakodnevnog smeha u kući, tih sitnih trenutaka u kojima smo se povezivali. Zamišljala sam ga u njegovom novom životu, ponekad sa zebnjom, ponekad s ponosom, ali uvek sa ljubavlju. Jednostavno, nedostajao mi je.

Kao psihoterapeut, radim sa mnogima koji prolaze kroz slične faze. I dok iznutra osećamo gubitak, na površini imamo snagu i mudrost da se suočimo sa promenama, da prihvatimo da je to samo faza, da život teče, i da nije statičan trenutak.

Naučila sam da puštanje nije gubitak, već oslobađanje. Oslobađanje ne samo mog sina da raste i postane on što želi biti, već i mene, kao majke, da se ponovno povežem sa sobom. Da pronađem unutrašnju ravnotežu koja je bila skrivena ispod svih tih uloga koje sam nosila. I, na kraju, da se oslobodim misli da sam samo „majka“ – jer sam i mnogo više od toga.

Kroz psihoterapiju, kao i kroz introspekciju, učim da je važno prihvatiti promene, sa svešću da deca nisu naša, oni su samo blagoslov koji je život dao nama, kako bismo ih učili, podržavali i vođeni ljubavlju, puštali da pronađu svoj put.

Nešto mi je ipak pomoglo da olakšam tu tugu, i nisam više zaglavljena u tom osećaju gubitka.

Sve se svodi na jednu stvar:

Odabrala sam, svesno, da ga pustim.

U tom procesu  sam otkrila  snagu koja je bila  skrivena u meni. Snagu da budem ponosna na svoju sposobnost da dam sve od sebe, a da ne čekam ništa zauzvrat. Snagu da kažem sebi: „Ti si dovoljna. Tvoje vrednosti nisu vezane samo za tvoju ulogu majke. Tvoja vrednost je u tvojoj unutrašnjoj snazi i tvojoj mudrosti . “

Zato, kao mama i kao psihoterapeut, od srca poručujem: ljubav koju pružamo svojoj deci nije zasnovana na tome da ih držimo, već na tome da im omogućimo da slobodno rastu. I u tom rastu, naša ljubav se ne smanjuje – ona se širi.

Moj sin nije otišao. On je samo pronašao svoj put, i to je upravo ono što sam želela za njega od prvog trenutka kada je došao na svet. I obećala sam sebi da se neću ljutiti I prigovarati zbog neodgovorenih poruka, ili poziva koje volim da dobijem, ali koji dolaze samo s vremena na vreme. Neću to shvatati lično.

A sada, sve ono što smo prošli zajedno, i njegovi uspesi, i naši izazovi, postali su temelji naše veze koja nije ograničena vremenom, mestom ili okolnostima. Ona je večna.